Здравствене прилике у Чачку од 1914. до 1918. године

Аустроугарска окупација Чачка је трајала од 01. новембра 1915. године до краја октобра 1918. године. Привредни живот у, и онако неразвијеном крају, је потпуно замро за време рата па су недовољне количине хране и лоша здравствена заштита главни узрочници веома велике стопе морталитета цивилног становништва. Чачак је 1919. године имао 20% мање становника него 1914. године иако је смртност цивилног становништва изазвана ратним акцијама била минимална.
„Варош Чачак је добио изглед једног великог вашара, са веома тужним и жалосним изгледом. Пун је избеглица, војске, регрута, стараца последење одбране, коморе. Свуда журба, спремање, товарење, нико никог не види. Узрујаност велика и сваког је обузео големи страх и туга.“
„Нестало је некадашње паланачке тишине, и сад су по сву ноћ клопарала војничка кола, пиштале преоптерећене локомотиве, чула се оштра дозивања и псовке забринутих људи, који су се гбили у туђој вароши, не знајући више ни где им је север ни запад, а понекад ни то на коју од те две стране треба уопше да пођу.“
У специфичним ратним условима, када је недостајало лекара, повећан је број надрилекара који су лечили травама и бајањем. Сеоско становништво је највише користило облоге од ракије за скоро све болести (трипер, тишњу, кашаљ, пробаде, инфлуенцу, црвени ветар…) док је градско становништво тражило лека у књизи о кућном лечењу Васе Пелагића.
Пред први светски рат, у Чачку постоји Окружна болница са одељењима унутрашње, хируршко и за заразне болести. Болница је имала агрегат за производњу струје и дизел мотор који је служио за покретање хидрофора тако да су одељења била снабдевена водом. Почетком рата, болница у Чачку (изграђена 1910.год) је претворена у резервну војну болницу.
Лекови и санитетски материјал су коришћени само за заразне болести и рањенике. Са кретањем војске, шириле су се и епидемије: куга, колера, трбушни тифус, пегавац, богиње, шарлах, дифтерија, губа, грозница…).
Пре почетка рата, у болници су радили: др Михаило Радовић, управник болнице и шеф унутрашњег одељења, др Милан Стајић, шеф хируршког одељења, боничари и болничарке: Јездимир Николић, Радоје Јанковић, Петроније Јоловић, Драгутин Ђоковић, Милија Велисављевић, Драгомир Томашевић, Миладин Лечић, Ката Јоловић, Станка Лазић, Иконија Росић, Даница Јелисавчић и Милева Николић, Милан Пешић, превијач као и Милан Гавриловић, свештеник Душан Момчиловић, лекарски помоћник Живојин Гавриловић, економ Милан Петровић, писар Марија Јањић, надзорник рубља Светозар Милошевић, машиниста Војислав Станишић електричар Симо Јовановић, помоћник машинисте Нестор Лазовић, кувар Гојко Пауновић, паракувар Миленко Симовић, кочијаш Стаменко Јовановић, баштован Милија Петровић, вратар Јованка Пешић и Будимка Богосављвић, праље и спољни момци Максим Куртовић, Александар Пантовић, Милојко Милетић, Гаврило Максимовић и Момир Марковић.
Када је почео Први светски рат и када су у Чачак почели да стижу рањеници, болница је претворена у резервну војну болницу. „Књига дежурних за дочек рањеника, за упис купљених понуда и добровољних прилога 1914.год“ садржи податке о раду одбора, приспелим санитетским возовима на железничку станицу у Чачку и приложницима. Одбор за дочек рањеника збринуо је од 8. Августа до 27. Октобра 1914.год око 4500 рањеника-српских и непријатељских војника. Одбор је бринуо о исхрани рањеника, прикупљању добровољних прилога, сви чланови су вредно водили документацију на својим дежурствима. Током 1915.год о рањеницима води бригу Црвени крст Чачка.
Током 1914 и 1915.год, непосредна близина фронта и велики број рањеника и болесника који су свакодневно пристизали, захтевали су да се болнички капацитети прошире тако да су се болничка одељења налазила у оближњој касарни, Гимназији, Основној школи, већим кафанама и на пољани у Алваџиници.
Чачански лекари су били мобилисани као и болничари тако да су се негом рањеника бавиле чачанске жене које су, још раније, похађале курс за болничарке.
Војна болница је служила као главна окружна болница у и њој је током окупације радило више аустријских лекара а управник је био Др Балдини (аустроугарски лекар).
Једно време, у болници је радило 6 француских сестра које су биле додељене потпуковнику др Крсти Драгомировићу ( зет војводе Степе Степановића који је водио српски део болнице). Оне су напустиле Чачак фебруара 1916.год.
Након повлачења војске, а уласком окупатора у Чачак, 1. Новембра 1915 године у Чачку је остао само др Венцеслав Стејскал. Обзиром да је прележао тифус и тромбозу ноге, био је неспособан за војску. Уласком аустроугарских трупа у Чачак, др Стејскал је условно предао болницу окупатору позивајући се на Женевску конвенцију. Тада је издвојен српски део болнице.
Интересантно је да је доктор, током целог рата, носио унифирму резервног мајора српске војске иако је било наређено да је скине, он је то одбио, а из протеста и патриотског поноса, на посао је ишао пешке јер није хтео да се вози у фијакеру са непријатељским официрима. У болници је радио и остарели др Јарослав Кужељ који је пре тога руководио војном болницом у Крагујевцу.
Ова два чешка лекара водили су рачуна о здрављу становника чачанског краја током целог рата. У редовима окупаторске војске налазио се известан број мобилисаних лекара, између осталих и припадници других словенских народа који су пружали значајну подршку др Стејскалу и чачанском живљу.
За време Првог светског рата, у Чачку су боравили и радили: доктори Орфанидос и Караманлис, др Леон Вајс ( Јеврејин, који је рођен у Њујорку, студирао у Паризу, дошао је за време Првог балканског рата у Београд и био лекар добровољац. Умро је лечећи болеснике у Чачку 1915.) и др Сухаревски ( Пољак, студирао медицину у Нансију). Српски лекари су радили под контролом својих аустријских колега а њихова обавеза је била да бесплатно лече сиромашне грађане, војнике, заробљенике, проститутке и др. По прописима власти, постојале су две категорије болесника: они који су се лечили бесплатно и они који су плаћали. Боравак пацијената у болници наплаћивао се три круне по дану боравка. Како тај новац није могао да покрије трошкове лечења, хоспитално су збрињавани само најтежи случајеви.
Колико је тачно рањеника и оболелих збрињавано у чачанкој болници током целог рата, нема дефинитивних података. Сигурно је да је у заједничку гробницу у Чачку сахрањено 652 српска војника а у „швапско гробље“ 262 припадника војске Централних сила.
Две апотеке у Чачку (Аристида Јовановића и Радивоја Пантовића), преузеле су војне власти уз плаћање закупа У јуну и јулу 1915. године извршено је пелцовање против заразних болести.
Током рата, Чачак нису мимоишле ни епидемије. У новембру и децембру 1915. било је 22 случаја колере код војника, као и три случаја пегавог тифуса. Почетком маја 1916. године оболела су 53 лица од пегавог тифуса а практично, епидемија тифуса није престала током целог рата. Од заразних болести умрле су 743 особе Највећи број умрлих је био од „три тифуса“), туберкулозе 277 од укупно 2436 умрлих у 1916.години.
Обзиром да су у Чачку живели измешано цивилно становништво, војска и чиновници Војног генералног гувернмана власти су биле заинтересоване да се ефикасно организује здравствена заштита свих. Органозиване су Српска (у којој је лечено цивилно становнштво) и Војна болница ( за лечење војске и чиновничког апарата Гувернмана) као и Српско и Швапско гробље.
Пријављивање случајева заразних болести је регулисано законским прописима 19. фебруара 1916. године и са редовним дописивањем прописа, остали су на снази до краја окупације. Било је обавезно пријављивање куге, колере, трбушног тифуса, пегавца, срдобоље, повратне грознице, богиња, шарлаха, дифтерије, кочења шије, грознице после порођаја, губе, трахома, прострела, слине, беснила. Пријава се подносила заповедништву или председнику општине у мањим местима у року од 24 часа од сазнања за болест а ои су били дужни да о обољењима обавесте окружног команданта. Заразни болесници су одвајани у посебне карантине или примани на заразно одељење болнице. Куће заразних болесника су морале бити означене натписом по наредби окружног команданта. Једна од наредби је подразумевала да се обезбеди материјал, особље и простор за дезинфекцију. Подигнут је завод за купање и требљење вашију. Преступи овом погледу су се кажњавали казном до 5000 круна или затвором до 6 месеци.
Попис становника у Чачку је обављен 1910. Године . Чачански округ је тада имао 138911 становника и то 71189 мушкараца и 67722 жене. Пописом аустроугарских власти 1916. године бележи се број мушкараца 49130 и жена 65653. Мушкараца је 1916. године било мање за 22059 лица а жена за 2069 у односу на попис из 1910.године тј укупно за 17,4%. У Чачку није било значајних војних операција тако да је број жена био већи него у другим градовима. Чачак спада у групу места која су имала најмањи губитак становника од почетка рата до јула 1916.године. У 1917.години је било више рођених и мање умрлих што се може тумачити бољом органиацијом здравствене заштите и снабдевања лековима и прехрамбеним намирницама.
Аустроугарске власти су формирале статистичко одељење које се бавило прикупљањем података о рођенима, умрлима и венчанима. Подаци су углавном прикупљани од свештеника али су били непотпуни и непоуздани. У току 1916. године у Чачку је умрло 2436 становника. Узроци смртности су углавном биле заразне болести, туберкулоза и старачка изнемоглост. Повећаној смртности су допринели неухрањеност и лоша здравствена заштита.
Било је периода у току рата када у Чачку није било ниједног лекара. Чачак су обилазили грчки лекари др Збаруњис Трикофое (шеф грчке санитарне мисије у Србији) а потом и др Панајотис Савас и констатовали да се лоше храни и аустроугарска војска а не само становништво, храна је била лошег квалитета и скупа. Амерички Црвени крст је допремио извесну количину хране (у пратњи др Едварда Рајана). Швајцарски комитет за помоћ Србима у Србији и делегат др Карл Егер су боравили у Чачку у јуну 1916. године доносећи 50 тона хране и контролишући расподелу исте као и личну донацију од 100 круна за сиромашну децу и сирочад која су боравила у Азилу за сирочад.
Градско становништво је живело горе од сеоског. Ни 1917. година није била боља. Народ се довијао на разне начине да дође до хране. Забележен је пораст тајне проституције у граду и околини што је допринело и повећаном броју венеричних болести и побачаја, рођено је 70 ванбрачне деце. Окружни лекар у Чачку 1918. године је би др Мецл који је сматрао да се ове болести могу ставити под контролу „ако се ради систематично, свеобухватно, одбацујући предрасуде и уводећи лекове без финансијског ограничења“. Најопасније болести су били пегави тифус, дифтерија и маларија.
У јуну 1918. године, од свих оболелих од заразних болести, 80% је отпадало на венеричне болести и маларију.
Из материјала припремљеног за пројекат „Век страдања. Попис жртава из чачанског краја током ратова у 20 веку“ и књиге „Попис жртава са територије Града Чачка у пероду од 1912. до 1918. године“, нађени су подаци да су два лекара умрла: Вајферт др Густав, лекар из Чачка, стар 38 година, вере римокатоличке, лекар пољске болнице Шумадијске дивизије другог позива, преминуо је од трбушног тифуса 21. јануара 1915. у војној болници у Ужицу и сахрањен 22. јануара на чачанском гробљу; Милић Димитрије, лекар из Чачка, 50 година, ожењен, отац двоје деце, умро као војни лекар, остали подаци непознати. Постоје подаци о 35 болничара са територије Чачка и 19 болничара из Гуче и Горњег Милановца који су умрли и сахрањени у Чачку ( МИАЧ,ОЧ, К-1, бр. 3194/21, Списак погинулих, умрлих, несталих, обешених и стрељаних лица општине чачанске и МКУ Чачак, црква чачанска-храм Светог Вазнесења, окружна болница, 1911-1918).
Аустријанци у 5 сати, у зору 25. октобра 1918. напуштају Чачак. Око 10 часова у град улази први српски војник, наредник Милан Гавровић.
По окончању рата, болница је и даље била војног карактера јер је требало лечити и неговати повратнике са фронтова. Ратни вихор је зауставио и осиромашио здравствену службу Чачка.